Čija je nostalgija veća, dijasporci?

 Da li je nostalgija za domovinom onih koji su joj bliže, manja nego onima koji žive preko okeana?

Sada kada su putovanja u domovinu izvjesno pod velikim upitnikom, raste naša nostalgija sve više i više. Naučili smo mi da dolazimo u domovinu, da se vidimo sa svima koje volimo, da nas ne zaborave dok nas još ima.

Znamo i da naši dolasci pomažu našima tamo odakle smo došli, da država ekonomski osnaži i ostvari finansijske planove koje imaju. Tako mi dijasporci ne možemo, za sada, u domovinu, a nostalgija raste. Ne kod svih, znam, al' kod većine - bar tako ja vjerujem.

I onda počinju priče među nama u dijaspori, svugdje gdje nas ima, o našoj nostalgiji. Nije nam dosta pandemije, nego nas sada muči i nostalgija. Kao da se sve urotilo protiv nas - i u Bosni, a i u dijaspori!

Svi naši planovi putovanja, napravljeni još prošle godine, preko noći su postali dio neostvarenog sna. I evo, ovo ljeto 2020. polako izmiče, a većina nas nije ni mrdnula iz svojih gradova, slijedeći instrukcije da se ne putuje van zemlje ako nije neophodno.

A mi koji smo poslušali te instrukcije, uskraćeni smo za susret sa voljenim gradom i zemljom iz koje smo otišli. Znam, neki hrabri su ipak krenuli preko okeana i javljaju nam se od tamo, praveći nas ljubomornima - nenamjerno, svakako.

Opet, neki drugi "hrabri" nam pišu i kažu: "Sretni smo bili kada smo došli na našu destinaciju. Sada čekamo prvi mogući let da se vratimo odakle smo došli. Odgađaju nam letove svaki put kada smo blizu odlasku!"

Tako smo svi na nekom gubitku, kako god okreneš našu priču.

Nije ovo mjesto da pišem neke "sociološke studije", ali me nedavno pitanje prijatelja natjera da upitam sve vas i nas: da li se nostalgija može mjeriti?

Može li neko reći: "Ja imam jaču i veću nostalgiju nego drugi zato što ... "?

Reče mi već pomenuti prijatelj: "Lako je našima u Austriji. Oni mogu u domovinu stići za nekih 12-ak sati vožnje kolima. I pitam se da li je možda zbog toga njihova nostalgija manja od naše, prekookeanske?"

"Puno pitaš", rekoh. Ne znam ni sam.

"Oni su isto dijasporci", nastavi on, "znam, ali su bliže izvoru, tamo gdje nas sve vuče ista želja. Znači li to da stepen nostalgije zavisi od daljine?", nastavi svoje razmišljanje moj prijatelj.

Rekoh u šali: "Prijavi naučni rad sa temom 'Kako se mjeri nostalgija i od čega ona zavisi'."

Možda će se naši dijasporci iz Evrope malo ljutnuti što "umanjujemo" njihovu nostalgiju, pa im se zato unaprijed izvinjavamo svi mi iz prekookeanskih zemalja!

Po definiciji, nostalgija označava tugu za prošlošću. To se može odnositi na zemlju, ali i na osobe. Mi žalimo za nečim što se ne može više vratiti.

Dobro je znano da se ta bol za prošlošću pojačava sa godinama života. Mi smo jednostavno rečeno nostalgični iz mnogih razloga. To ništa ne mijenja stvari. Rezultat je isti bez obzira na sve moguće definicije i teorije.

Nemjerljiva emocija koja nas čini tužnima i depresivnima je nostalgija i nije uopšte važno čija je nostalgija veća. Nostalgija ostaje nostalgija - "nešto što se više ne može vratiti".